ŠTA (NI)JE PROFESIONALNA ORIJENTACIJA

Iako je sam naziv profesionalne orijentacije (ili PO) poznat, često nije sasvim jasno na šta se on zaista odnosi. 

Cilj ovog teksta je da predstavi, najuopštenije, proces profesionalne orijentacije.

Kome je namenjena profesionalna orijentacija

Profesionalna orijentacija je namenjena svima koji se nalaze na nekakvoj profesionalnoj prekretnici, odnosno u trenutku kada bi trebalo da donesu odluku o tome čime će se u budućnosti baviti. Logično je da se onda PO, pre svega, tiče učenika 8. kao i završnih razreda srednjih škola i gimnazija. Za PO takođe mogu biti zainteresovani i odrasli koji žele da promene fakultet, a ako su pak diplomirali, njima PO može biti značajna ukoliko na primer žele da se prekvalifikuju, upišu neke nove studije. Ova grupa kandidata je, očekivano, najmanja. Novu grupu zainteresovanu za PO, dobili smo reformom visokog obrazovanja, a to su studenti koji završavaju osnovne i žele da upišu master studije.

Iz čega se sastoji

Posmatrano po susretima, PO se obično može podeliti na dva dela. Prilikom prvog susreta sa psihologom, kandidat rešava testove koji su za njegov uzrast i potencijalno zanimanje relevantni. Drugi susret je rezervisan za opsežan intervju o željama samog kandidata kada je izbor zanimanja u pitanju, njegovim radnim navikama, porodičnom miljeu, postignućima u prethodnim godinama školovanja, teškoćama koje je imao... Slika se konačno upotpunjuje tumačenjem rezultata sa testova.

Testovi se, kako smo već spomenuli, razlikuju u zavisnosti od uzrasta ali nekada i od samog zanimanja koje je u fokusu interesovanja. Ipak, postoje i sličnosti, bez obzira na uzrast, a one se odnose na tip testova koji se zadaju – testovi sposobnosti, testovi ličnosti i testovi koji ispituju profesionalna interesovanja.  

Ko donosi odluku

Kandidati često dođu na PO sa nerealnim očekivanjima. Dešava se da očekuju da će im psiholog dati gotovo rešenje, zapravo, odlučiti umesto njih samih. PO je osmišljena kao dodatni izvor informacija svim učenicima, studentima i odraslima kojima predstoji donošenje odluke o budućem zanimanju. S obzirom na to da je odluka vrlo značajna, jasno je da je i veoma kompleksna. Kandidati uzimaju u obzir razne informacije – o programima školovanja, reputaciji škola / fakulteta, mogućnosti zaposlenja... Informacije sa PO bi samo trebalo da upotpune taj mozaik kako bi se dobila celovita slika i lakše donela odluka. Dakle, odluku ne donose psiholozi, već sami kandidati. Psiholozi su tu da protumače testove, pruže podršku, rasvetle neke izbore kandidata sa drugačijih aspekata, koje oni sami nisu uzimali u obzir, konačno da pomognu kandidatu da shvati da li ide u pravom smeru kada je izbor zanimanja u pitanju.

Korišćenjem informacija sa profesionalne orijentacije, te adekvatnim izborom škola, povećavamo zadovoljstvo tokom školovanja, a pretpostavlja se i tokom obavljanja samog posla.

http://www.facebook.com/psiholog.jelena.milosevic

KO SU PSIHOTERAPEUTI?

U praksi se vrlo često srećemo sa brojnim nedoumicama o tome ko su stručnjaci koji pružaju psihološku pomoć. Naime, nekada je vrlo teško razlučiti koje su oblasti u kojima delaju određene profesije, koje su njihove kompetencije, koje su oni studije pohađali... Stvari se dodatno komplikuju, kada pored onih, standardno zbunjujućih (na primer razlika među psiholozima i psihijatrima) uvedemo pojam psihoterapeuta.

Psihoterapeuti mogu biti psiholozi, lekari, uglavnom psihijatri (mada ne nužno), socijalni radnici, defektolozi, andragozi, pedagozi. Dakle, psihoterapeuti su visoko obrazovani profesionalci iz različitih oblasti, koji žele da obogate svoju ličnost  i svoj repertoar veština i znanja, kako bi što bolje obavljali svoj posao. Psihoterapija se, onda, može shvatiti kao jedan vid specijalizacije koja doprinosi kvalitetu rada, uz znanja stečena tokom osnovnih studija.

Danas postoji veliki broj psihoterapijskih škola i pravaca koje se stručnjacima nude. Obično se izbor terapijskog pravca zasniva na nekim ličnim karakteristikama stručnjaka i slaganju sa teorijskom osnovom koja stoji u pozadini određene terapijske škole.

Zajedničko za različite terapijske škole je da sve imaju svoje određene programe po kojima se kandidati obrazuju. Takođe, u osnovi svih terapijskih škola uvek postoje određene teorijske postavke – filozofija na kojoj se temelje, ključni pojmovi koji su u fokusu, tehnike koje se koriste, terapijski ciljevi koji se u radu postavljaju... Tokom osposobljavanja za samostalni psihoterapijski rad, stručnjaci prolaze kroz ličnu analizu, odnosno rad na sebi sa svojim mentorom. I dok se na fakultetima stručnjaci prave masovno, uz ocenjivanje znanja, veština i akademskih rezultata koje su postigli, u formiranju psihoterapeuta, važan je razvoj ličnosti, odnosno veoma individualizovano praćenje napretka jednog stručnjaka. 

http://www.facebook.com/psiholog.jelena.milosevic