ŠTA (NI)JE PROFESIONALNA ORIJENTACIJA

Iako je sam naziv profesionalne orijentacije (ili PO) poznat, često nije sasvim jasno na šta se on zaista odnosi. 

Cilj ovog teksta je da predstavi, najuopštenije, proces profesionalne orijentacije.

Kome je namenjena profesionalna orijentacija

Profesionalna orijentacija je namenjena svima koji se nalaze na nekakvoj profesionalnoj prekretnici, odnosno u trenutku kada bi trebalo da donesu odluku o tome čime će se u budućnosti baviti. Logično je da se onda PO, pre svega, tiče učenika 8. kao i završnih razreda srednjih škola i gimnazija. Za PO takođe mogu biti zainteresovani i odrasli koji žele da promene fakultet, a ako su pak diplomirali, njima PO može biti značajna ukoliko na primer žele da se prekvalifikuju, upišu neke nove studije. Ova grupa kandidata je, očekivano, najmanja. Novu grupu zainteresovanu za PO, dobili smo reformom visokog obrazovanja, a to su studenti koji završavaju osnovne i žele da upišu master studije.

Iz čega se sastoji

Posmatrano po susretima, PO se obično može podeliti na dva dela. Prilikom prvog susreta sa psihologom, kandidat rešava testove koji su za njegov uzrast i potencijalno zanimanje relevantni. Drugi susret je rezervisan za opsežan intervju o željama samog kandidata kada je izbor zanimanja u pitanju, njegovim radnim navikama, porodičnom miljeu, postignućima u prethodnim godinama školovanja, teškoćama koje je imao... Slika se konačno upotpunjuje tumačenjem rezultata sa testova.

Testovi se, kako smo već spomenuli, razlikuju u zavisnosti od uzrasta ali nekada i od samog zanimanja koje je u fokusu interesovanja. Ipak, postoje i sličnosti, bez obzira na uzrast, a one se odnose na tip testova koji se zadaju – testovi sposobnosti, testovi ličnosti i testovi koji ispituju profesionalna interesovanja.  

Ko donosi odluku

Kandidati često dođu na PO sa nerealnim očekivanjima. Dešava se da očekuju da će im psiholog dati gotovo rešenje, zapravo, odlučiti umesto njih samih. PO je osmišljena kao dodatni izvor informacija svim učenicima, studentima i odraslima kojima predstoji donošenje odluke o budućem zanimanju. S obzirom na to da je odluka vrlo značajna, jasno je da je i veoma kompleksna. Kandidati uzimaju u obzir razne informacije – o programima školovanja, reputaciji škola / fakulteta, mogućnosti zaposlenja... Informacije sa PO bi samo trebalo da upotpune taj mozaik kako bi se dobila celovita slika i lakše donela odluka. Dakle, odluku ne donose psiholozi, već sami kandidati. Psiholozi su tu da protumače testove, pruže podršku, rasvetle neke izbore kandidata sa drugačijih aspekata, koje oni sami nisu uzimali u obzir, konačno da pomognu kandidatu da shvati da li ide u pravom smeru kada je izbor zanimanja u pitanju.

Korišćenjem informacija sa profesionalne orijentacije, te adekvatnim izborom škola, povećavamo zadovoljstvo tokom školovanja, a pretpostavlja se i tokom obavljanja samog posla.

http://www.facebook.com/psiholog.jelena.milosevic

KO SU PSIHOTERAPEUTI?

U praksi se vrlo često srećemo sa brojnim nedoumicama o tome ko su stručnjaci koji pružaju psihološku pomoć. Naime, nekada je vrlo teško razlučiti koje su oblasti u kojima delaju određene profesije, koje su njihove kompetencije, koje su oni studije pohađali... Stvari se dodatno komplikuju, kada pored onih, standardno zbunjujućih (na primer razlika među psiholozima i psihijatrima) uvedemo pojam psihoterapeuta.

Psihoterapeuti mogu biti psiholozi, lekari, uglavnom psihijatri (mada ne nužno), socijalni radnici, defektolozi, andragozi, pedagozi. Dakle, psihoterapeuti su visoko obrazovani profesionalci iz različitih oblasti, koji žele da obogate svoju ličnost  i svoj repertoar veština i znanja, kako bi što bolje obavljali svoj posao. Psihoterapija se, onda, može shvatiti kao jedan vid specijalizacije koja doprinosi kvalitetu rada, uz znanja stečena tokom osnovnih studija.

Danas postoji veliki broj psihoterapijskih škola i pravaca koje se stručnjacima nude. Obično se izbor terapijskog pravca zasniva na nekim ličnim karakteristikama stručnjaka i slaganju sa teorijskom osnovom koja stoji u pozadini određene terapijske škole.

Zajedničko za različite terapijske škole je da sve imaju svoje određene programe po kojima se kandidati obrazuju. Takođe, u osnovi svih terapijskih škola uvek postoje određene teorijske postavke – filozofija na kojoj se temelje, ključni pojmovi koji su u fokusu, tehnike koje se koriste, terapijski ciljevi koji se u radu postavljaju... Tokom osposobljavanja za samostalni psihoterapijski rad, stručnjaci prolaze kroz ličnu analizu, odnosno rad na sebi sa svojim mentorom. I dok se na fakultetima stručnjaci prave masovno, uz ocenjivanje znanja, veština i akademskih rezultata koje su postigli, u formiranju psihoterapeuta, važan je razvoj ličnosti, odnosno veoma individualizovano praćenje napretka jednog stručnjaka. 

http://www.facebook.com/psiholog.jelena.milosevic

O PROBLEMIMA KOJI NAS VODE STRUČNJACIMA ZA PSIHOLOŠKU POMOĆ

Kako da znam da li treba da se obratim stručnjacima za psihološku podršku?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, prvo bi trebalo da damo kratak osvrt na to ko su sve bili klijenti psihologa, psihijatara i psihoterapeuta u prošlosti. Davnih dana, pogodnim klijentima su se smatrali pacijenti oboleli od teških psihotičnih poremećaja i istorijski gledano Krepelin je najvažniji za stavljanje ovih pacijenata u fokus interesovanja. Pojavom Sigmunda Frojda fokus se pomera na normalne neurotične pacijente. Konačno, kada Sas počinje da govori o problemima življenja kao o razlozima da se pojedinac obrati stručnjaku za psihološku pomoć, polje rada stručnjaka koji se bave psihičkim životom pojedinaca se znatno menja. I danas postoje klijenti iz prve i druge skupine koju smo spomenuli, ali oni, po nekim procenama čine samo četvrtinu učesnika terapijskog rada. Drugu četvrtinu čine stručnjaci koji kroz terapijski proces prolaze u sklopu svoje edukacije za psihoterapeute. Ostatak, odnosno polovina odlazi upravo na klijente sa problemima življenja. Dakle, danas se stručnjacima za psihološku pomoć obraćaju uglavnom ljudi sa svakodnevnim problemima, koji žele da unaprede svoj život.

Kakvi su to problemi koji nas vode do traženja stručne pomoći?

Kao što je Sas rekao, to su problemi življenja – interpersonalni odnosi, izbor zanimanja, razvod, seksualna disfunkcija, hronična bolest... Dakle, u mnogim stvarima iz svakodnevnog života može se videti motivacija koja nas vodi do traženja stručne pomoći. Međutim, postoji još jedan razlog, principijelni, koji može biti motivator, a koji je karakterističan za filozofiju življenja današnjih ljudi. Naime, savremeni čovek teži jednoj svestranosti, kompletnosti, teži tome da upozna sebe, da se stalno sobom bavi i kvalitet života uvek, iznova podiže na viši nivo, te otuda interesovanje za psihoterapiju i savetovanje.

Stručna pomoć kod osoba obolelih od malignih bolesti

Pored svakodnevnih problema koje osoba ima, nju dodatno muče i problemi vezani za bolest – susreće se sa brojnim zahtevima da promeni neke svoje dugogodišnje navike življenja, prolazi dugotrajne i iscrpljujuće tretmane, suočava se sa raznim strahovima koje pojava bolesti donosi...

Koje su dobiti od stručne pomoći?

Cilj obolele osobe je uvek ozdravljenje. Psihološka pomoć i podrška zasigurno mogu da služe tom cilju. Kada sa stručnjakom reši ono što je na psihološkom planu muči, obolela osoba onda svoju energiju može da usmeri na sve ono što joj je u procesu lečenja važno. Na taj način, tražeći pomoć, obolela osoba zapravo pomaže sebi, jer razrešenje konflikta na jednom planu, psihološkom, osobi omogućava da se sa više snage uhvati u koštac sa drugim, zdravstvenim problemima koje ima. Takođe, stručnjak kog obolela osoba odabere može biti veoma važan izvor podrške i optimizma, što procesu lečenja svakako može samo doprineti u pozitivnom smeru.

http://www.facebook.com/psiholog.jelena.milosevic

ŠTA JE OPTIMIZAM I KOJA JE NJEGOVA ULOGA U PROCESU ONKOLOŠKOG LEČENJA?

Šta je to optimizam?

Koncept optimizma obično se odnosi na jednu trajniju dispoziciju osobe, njenu sklonost da pre očekuje da će se dobre stvari desiti u životu nego loše. Čak i onda kada optimističnoj osobi životne okolnosti ne idu na ruku, ona će očekivati pre pozitivan, nego negativan ishod te situacije. Pored ove trajnije crte, autori govore o postojanju situacionog optimizma – kada se u konkretnoj životnoj situaciji očekuje ishod koji je povoljan po nas.

Zašto nam je optimizam važan?

Kada verujemo da će se razne životne nedaće odvijati tako da je njhovo razrešenje pozitivno po nas, mi u neku ruku sebi automatski postavljamo cilj. U ovom slučaju cilj je upravo pozitivno razrešavanje datog problema. Kada generalno očekujemo pozitivan ishod mi zapravo ulažemo dodatnu snagu i aktivno tražimo prilike da preokrenemo naizgled loše okolnosti u dobre. Upravo je to suština optimizma! „Verujem da će se sve lepo razrešiti“, zapravo znači „Verujem da ću svojim delanjem stići do cilja“!

Slični pojmovi

U psihologiji postoji još jedan pojam koji je veoma sličan, a to je samoispunjujuće proročanstvo. Ono se najjednostavnije može opisati na sledeći način. Kada osoba treba nešto da razreši i veruje da u tome neće uspeti, ona već u startu „digne ruke“ od cele stvari i prepusti sve slučaju. Na kraju, pomalo i zadovoljno primeti da je još u startu znala da neće uspeti. Na primeru studenta najlakše je uvideti ovaj mehanizam. Kada ne veruje da će položiti ispit, student u startu ulaže manje napora u njegovo spremanje (ili nimalo). Razume se, da na ovaj način ispit ne može da položi, a ono što nakon svega kaže jeste da je znao da će se to desiti. Kada stvari drugačije sagledamo, nije naš student vidovnjak koji je unapred znao šta će mu se u budućnosti dogoditi, nego nije učio, te je na taj način pomogao svom proročanstvu da se ostvari.  

Još jedan pojam koji je veoma srodan jeste takozvana pozitivna spirala. Ona se odnosi na pozitivan uticaj postojanja smisla i svrhe života na zdravlje i snagu osobe. A onda kada doživljavamo da smo fizički jaki, to povratno deluje na psihološko blagostanje i eto pozitivne spirale, odnosno reciprociteta uma i tela.

Istraživanja

Svim prethodno spomenutim pojmovima psiholozi su se ozbiljno pozabavili kroz istraživački rad. Može se reći, najuopštenije, da su se u velikom broju istraživanja mogle videti veze između optimizma, odnosno očekivanja pozitivnog ishoda, te brzine oporavka posle različitih vrsta bolesti (koronarne bolesti, različitih vrsta karcinoma...)

Kako primeniti u svakodnevnom životu ova saznanja?

Ne brinite se ako inače niste neki optimista. To ne znači da ste osuđeni na neuspeh (kao što smo spomenuli, postoji optimizam vezan i za konkretne situacije, a ne samo onaj trajni).

Da biste aktivno učestvovali u procesu lečenja, koje svakako nije jednostavno i koje zaista zahteva veliku snagu i upornost, probajte da sebi postavite neke manje ciljeve do kojih ćete lakše doći. Neka to prijatno osećanje da ste u nečemu što ste zacrtali, i uspeli, bude polazna osnova za neki sledeći, veći cilj, sve dok ne stignete do onog najvećeg – ozdravljenja. Da budemo još precizniji. Ovu priču o pozitivnoj spirali, odnosno o svrsi i smislu života možemo spustiti na nivo svakodnevice. Onda, zapravo, dobijamo kratkoročne spirale, ili manje ciljeve koje smo spomenuli – dobre navike u pogledu ishrane, vežbanje, izbegavanje preteranog konzumiranja alkohola i cigareta, negovanje odnosa sa ljudima koji su nam važni, odmaranje i dobar san... Drugim rečima, ono što možete da uradite jeste praktikovanje svih onih ponašanja koja promovišu zdravlje. Konačno, kada svakodnevno ispunjavate ove male ciljeve, shvatićete da, ustvari, ulažete u svoje življenje, u pozitivan ishod kada je vaše zdravlje u pitanju.

http://www.facebook.com/psiholog.jelena.milosevic

KARCINOM KAO ŽIVOTNA KRIZA

O krizi

Kriza je veoma značajan pojam u oblasti psihologije. Pod njom se obično podrazumeva postojanje neke vrste neravnoteže, nesklada, disbalansa, između onog što nam životne okolnosti donose i onoga što smo mi u stanju da prevladamo. Onog trenutka kada zahtevi prevaziđu naše snage nastaje kriza.

Jedan od mogućih načina sagledavanja krize jeste veoma jednostavna podela, u zavisnosti od toga kakve su to životne okolnosti krizu izazvale. U tom smislu, možemo govoriti o razvojnim i akcidentnim krizama. Razvojne su one koje se očekivano javljaju tokom rasta i razvoja ličnosti (pubertet, osamostaljivanje, kriza srednjih godina...) dok su akcidentne (lat. accidens, accidere, dogoditi se, desiti se slučajno) one koje se jave iznenada, usled nekog spoljašnjeg događaja koji nismo očekivali.

Na ovom mestu, nama je značajna, upravo poslednja opisana, akcidentna kriza. Ona je dakle, nastala iznenada, neočekivano, pod uticajem jednog snažnog događaja, kakav jeste zasigurno i dijagnoza maligne bolesti. Ovakav događaj sa sobom nosi nastajanje prave pometnje u psihološkom prostoru osobe jer ona nije u stanju da uspešno prevlada zahteve koje joj je nametnula novonastala situacija.

Šta je to što čovek može da uradi?

Pre svega, zavirite u sebe. Pozitivne misli i verovanje u sopstvene snage mogu biti od pomoći. Kada „uključimo“ sopstveno biće to onda znači da smo preuzeli aktivnu ulogu u procesu izlečenja, odnosno u prevladavanju ove krizne situacije.

Onda se okrenite i drugima. Podelite sa osobama koje su vam bliske ono što Vas muči, nemojte kriti to što osećate. Jedino ako znaju kroz šta prolazite ljudi iz vašeg socijalnog okruženja, mogu vam biti od pomoći. Okružujući se ljudima koji vam prijaju i koji su vam važni, činite da vam ljubav, podrška pa i razne neophodno informacije, budu dostupnije. Samim tim povećavate šanse sebi, da se bolje osećate, da dodatno i povratno ojačate svoje unutrašnje snage, kako biste aktivno mogli da se borite.

Za kraj

Uvek imajte na umu da je u kineskom jeziku simbol koji označava krizu sastavljen od dva simbola – jedan znači opasnost a drugi šansu. Probajte da pored opasnosti vidite i svoju šansu! 

http://www.facebook.com/psiholog.milosevic.jelena